Mediji: Čovek koji je pravio istoriju

Danas, 06. februar 2015. godine

 

Kada je pre dvadeset godina ministarstvo obrazovanja u vladi Džona Mejdžora, povodom Dana pobede, svim školama u Engleskoj poslalo kratkometražni film o Drugom svetskom ratu, u njemu je, od trideset i pet minuta, Vinstonu Čerčilu bilo posvećeno samo četrnaest sekundi. Knjiga “Faktor Čerčil – kako je jedan čovek pravio istoriju” (Hoder i Stauton, London, 2014) Borisa Džonsona, bivšeg novinara, sada popularnog gradonačelnika Londona i političara koji ne krije ambiciju da preuzme vođstvo nad Konzervativnom strankom (a potom i kormilo Engleske), nije mogla da bude publikovana u boljem trenutku. Pre neki dan navršilo se pedeset godina od Čerčilove smrti i ambiciozni autor iskoristio je taj povod da svoje ime čvrsto veže uz najslavnijeg sunarodnika dvadesetog veka. Čitaocu ove briljantno napisane biografije, koju je krajem minule godine objavila londonska izdavačka kuća “Hoder i Stauton”, ova knjiga može da posluži kao podsećanje da današnja Evropa nije delo nekakve metafizičke zajednice za ugalj i čelik, već plod “krvi, suza i znoja” pobednika u poslednjem svetskom ratu. Noseću tezu, da je njegov junak ključni faktor moralnog uzdignuća Velike Britanije u Drugom svetskom ratu, Džonson razvija vodeći čitaoca kroz tri paralelne priče. O jednoj porodici, o politici i najznačajnijim događajima prošlog veka.

Popularna predstava o Čerčilu podrazumeva imidž zadrtog konzervativca, nadmenog aristokrate koji je braneći postojeći poredak u stvari branio privilegije stečene rođenjem. Rođenjem u Palati Blenam, toliko raskošnoj i velelepnoj, jedinoj građevini u Engleskoj koja se naziva palatom, a da ne pripada kraljevskoj porodici ili crkvi. Međutim, Džonson nam u svojoj knjizi predstavlja jednog drugog Čerčila. Čerčila arhitektu prvih socijalnih primanja za nezaposlene, tvorca centara za zapošljavanje i autora minimalne zakonom zagarantovane plate za radnike. Iako, po rečima supruge Klementine, nikada nije ušao u autobus, a samo jedanput u londonski metro, Vinston Čerčil je bio rodonačelnik “države blagostanja”. Kako bi došlo do preraspodele nepravedno stečenog bogatstva, zalagao se za uvođenje poreza na nepokretnu imovinu uperenog protiv aristokratije kojoj je i sam pripadao. Da bi protivnicima socijalnih reformi iz 1909. i 1910. godine uzvratio na kritike, zalagao se za ukidanje Doma lordova u kome je sedela nekolicina njegovih bliskih rođaka. Kao ministar unutrašnjih poslova, Čerčil je skraćivao trajanje zatvorskih kazni, a boravak zatvorenika u samici sveo na najmanju moguću meru. Prvi je napravio razliku u statusu između političkih i običnih zatvorenika, i tako uveo praksu koja se zadržala i do današnjih dana. Malo je poznato da se Vinston Čerčil, inače političar koji je komunizam smatrao duhovnom deformacijom i teškom bolešću poput kuge, uporno zalagao za nacionalizaciju železnice. I da je lično zaslužan za spuštanje starosne granice za penziju sa sedamdeset na šezdeset i pet godina. Istorija je, čini se, htela da najveći simbol konzervativne Engleske, rukovođen isključivo državnim razlogom – strahom od komunizma i željom da imperija bude stabilna, bude začetnik socijaldemokratske “države blagostanja”. Nije slučajno da Boris Džonson svog junaka naziva “najprogesivnijim političarem svog vremena”.

“Ako ova naša duga ostrvska priča naposletku treba da se okonča, nek se okonča tek kada svaki od nas bude ležao na zemlji, gušeći se u sopstvenoj krvi.” Ovim rečima je Vinston Čerčil tog 28. maja 1940. godine završio govor kojim je, na najvažnijoj sednici vlade kojoj je predsedavao, kolebljivu i obeskuraženu većinu prelomio na pravu stranu istorije. Istorije koju je sam pravio. Sam protiv svih. Knjiga “Faktor Čerčil” iz najmanje nekoliko razloga zaslužuje da bude prevedena na srpski jezik. Na prvom mestu to zaslužuje njen glavni junak, koji je u dva navrata u prošlom stoleću bio naš ratni saveznik. To svakako zaslužuje i njen autor, u čijem se nadahnutom pisanju sve vreme prepliću Džonson, novinar i Boris, političar sa najvišim ambicijama. Naposletku, ova knjiga možda posluži kao podstrek njegovim srpskim kolegama da uzmu pero i najširoj publici predstave prijemčivu biografiju nekog od naših slavnih predaka.

 

Dušan Spasojević
Autor je ambasador Srbije u Turskoj 2010-2013.

Ceo tekst možete pročitati na sajtu dnevnog lista Danas

Share Button